UCENJE

Autoritet Reči Božije

Svako učenje i hrišćanska praksa treba da se temelje na biblijskoj istini. Biblija i Tradicija kao izvori, norme vere – nisu jednaki jer Biblija ima prednost. Ni tradicija, ni papa, ni crkva niti prirodno otkrovenje ne mogu biti posrednici između vernika i Biblije jer Biblija i Bog govore neposredno onima koji imaju veru. Vera je sama po sebi dar božiji – blagodat se dodeljuje pokajanom verniku silom Duha. Mistika je jeres. Bog je suveren i veličanstven – ne može se svesti ni na prirodu, ni na istoriju ni na lično iskustvo. Priznavanje Boga za Gospodara Istorije predstavlja jednu od suštinskih ideja protestantizma.

Opravdanje isključivo Verom / Spasenje samo Blagodaću

Hristos je opravdao verne svojom Iskupiteljnom žrtvom ali ne zbog njihovih dela. Ipak, svaki vernik ima izvesnost svoga izbora budući da je i sam Hristos izabran od Boga. Vera zapravo onznačava prihvatanje toga dara oproštaja koji Bog daje u ime Hristovo. Dela nisu uslov za opravdanje već dokaz tog opravdanja, plod opravdanja. Nema posredništva Majke Božije i svetih, indulgencija, čistilišta, molitve za umrle, individualnog ispovedanja grehova. Spasenje nije čovekova odgovornost već nepromenljivi plan Boga koji slobodno deluje u istoriji. Nevidljiva Crkva – Bogom izabrani narod Poznat je jedino Bogu ali on nema apostolsku strukturu niti sveštenstvo. Luter prihvata samo tajne koje je Hristos ustanovio: Krštenje i Evharistiju ali njih može vršiti svaki vernik na osnovu službe carskog sveštenstva. Neam klira, sveštenstva, celibata. Crkva je u neprekidnom procesu obnavljanja ovde na zemlji – tj. pod sudom je Božijim.

Simvoli Vere i učenja ustanovljeni na Saborima samo su istorijski oblici vere i imaju sporednu vrednost u tumačenju Biblije. U Šmakdalškim Člancima iz 1537. Luter govori o Apostolskom, Nikejskom i Halkidonskom simvolu vere a Melanhton prihvata ova i dodaje ona uobličena na 4 vaseljenska sabora. Čak i Kalvin preporučuje odluke ova 4 sabora. Učenje o oproštaju grehova – Reformacija je akcentovala nepopravljivu čovekovu grešnost, prirodu u potpunosti lišenu blagodati ali ne toliko i novu sudbinu Adamovu u Hristu. Nejasan je stoga ontološki i kosmički aspekt iskupljenja jer se čovek javlja kao neko u ’isto vreme opravdan i grešan’. Otuda jak naglasak protestantske etike na ličnoj pobožnosti. Solus Chrisus – Hristos je jedini posrednik između Boga i ljudi. Sola Scriptura – za utvrđivanje istine ne postoji drugi kriterijum van Biblije. Ona je dovoljna za spasenje jer je ujedno i sredstvo prenošenja blagodati – medijum kroz koji se Bog obraća čoveku. Ipak bilo je u istoriji vremena kada nije bilo pisanih dokumenata (ona su počela da se pišu nekih dvadesetak godina nakon Hristovog Vaskrsenja) ali ni tada Crkva nije bila bez spasonosnih Hristovih reči i pouke. Sv. Maxim Ispovednik podseća da je i Petar nakon što je primio zapovest da propoveda među narodima morao da sačeka da nauči način primene te zapovesti od onog ko mu je tu zapovest i dao. Dakle, svaka reč Biblije ima potrebu za učenjem i otkrivenjem kojim će se otkriti kako treba da se ispuni – a način poznaje i otkriva samo Bog. Sola Fide – nema zasluga svetih, kajanja i misa za umrle, sveštenstva kao posrednika... Sola Gratia – spasenje je u potpunosti Božiji dar koji nam daje Duh zbog Iskupiteljskog dela Hristovog. Svako ko veruje je prihvaćen bez obzira na svoje zasluge budući da niko nije zaslužio spasenje.

Solus Dei Grazie!!!

 U Engleskoj se protestantima nazivaju članovi Crkve Engleske dok su ostali protestanti nazvani – ne-konformistima, dok su u Skandinaviji Protestanti zapravo Luterani.