Smatra da spasenje zavisi od vere. Osnivač anti-kalvinističkog pravca. Pravac se u Holandiji naziva Remonstrantski, po dokumentu koji sadrži 5 tačaka razlike sa Kalvinizmom. To su: 1.Uslovljeni Izbor 2. Neograničeno Ispaštanje 3. Totalno lišenje blagodati 4. Blagodat ne mora da se prihvati 5. Mogućnost Apostasije Arminije je ipak ublažio Kalvinove stavove iz Institucija Hrišćanstva, idejom ograničenog ispaštanja.

Dodrehtski Sabor je 1619. osudio pristalice Arminijanske teologije. John Wesley je prihvatio i postao njen najistaknutiji predstavnik. Budući da je Vesli osnivač Metodista Arminijanstvo je dominantni teološki sistem u SAD-u.

 

Sličnosti sa Kalvinizmom: Potpuni gubitak blagodati i Zastupnički efekat Hristovog Stradanja ograničen je samo na izabrane. Evanđeoski poziv je svima upućen.

 

Razlike:

Priroda Izbora – Arminijanizam smatra da je izabranje za spasenje uslovljeno verom. Kalvinisti smatraju da izbor nije ničim uslovljen jer se spasenje ne može zaraditi, ili izazvati i ta je vera ne uslov za spasenje već oruđe koje nam Bog daje kako bi spasenje bilo ostvareno.

Priroda Blagodati – Arminijanizam veruje da Bog blagodaću obnavlja našu slobodnu volju da se spasemo i da je svako sposoban da prihvati Evanđeoski poziv – može da ga prihvati verom ili odbije neverovanjem. Kalvinisti smatraju da je blagodat koja je u stanju da spase data samo izabranima i da neodoljivo vodi spasenju – Mora spasti onome kome je data! Iskupljenje – Arminije smatra da je ono dato svima. Kalvinisti smatraju da je ograničeno na izabrane. Istrajavanje u veri – Arminijani veruju da je spasenje uslovljeno našim prebivanjem u veri te da se stoga može izgubiti kroz apostasiju. Kalvinisti veruju u zasluge svetih budući da je Bog odabrao neke za spasenje čime je zapravo iskupio njihove grehe i on ih i čuva od pada jer se oni koji su apostazirali nikada ne mogu više obnoviti. Ne-tradicionalni Kalvinisti ipak veruju da ako je neko već jednom spašen ničim se njegovo-njeno spasenje ne može ugroziti – pa čak i da se ta osoba odrekne vere.

 

Sotiriologija: Ljudi po prirodi nisu u stanju da išta učine za svoje spasenje. Spasenje je isključivo delo blagodati. Dela ne mogu doprineti spasenju. Bog izabira one koje će spasti po kriterijumu vere u Isusa. Stradanje Hristovo potencijalno je učinjeno radi svih ljudi. Bog dozvoljava da se njegovoj blagodati protive oni koji nisu voljni da veruju. Spasenje se može i izgubiti budući da je ono neprekidan proces i zavisi od isto tako neprekidne vere.

 

Hugo Grocije je takođe zagovarao Arminijanizam ali smatra da postoji kaznena supstitucija – teorija vladavine.

 

Inače postoje dve vrste Arminijanizma:

1) Klasični, Arminijev

2) Veslijanski – nekad sinonim za Metodizam

 

1) Reformacijski, klasični - Lišavanje blagodati i pad su potpuni. Slobodna volja je izgubljena i njene moći su beskorisne ukoliko im ne pomaže blagodat. - Ispaštati moramo svi. Isus je umro za sve ljude i svi mogu da se spasu kroz veru. - Stradanje Hristovo i Smrt su zadovoljili Božiju pravdu ali Hristov Krst moraju svi poneti no to zahteva veru - grešnik se može opravdati ili kroz apsolutno ispunjavanje zakona ili kroz Božije nametanje nama Hristove pravednosti. -

 

Blagodat se može i odbiti. Bog preuzima inicijativu da nas spase i njegova blagodat dolazi svima. Ta preventivna blagodat deluje na sve da bi ih privukla Spasenju i omogućila iskrenu veru nakon slušanja Evanđeoskih reči. Ona vodi obnovi osim ako je čovek ne odbije jer ne deluje po zakonima determinizma već dijalektikom poziv-odgovor. - Čovek ima slobodnu volju da odgovori ili odbije poziv.

 

Izbor je uslovljen. On je Božiji dekret kojim je Bog prevečno odredio da u Hristu opravda verne i da ih spase. Bog određuje koga će spasti a Njegova je volja da se svi koji veruju u Isusa kroz veru i opravdaju. - Bog predodređuje izabrane za slavnu budućnost – Predestinacija nije namenjena onima koji će poverovati već je ona predoređenje kvaliteta budućeg nasleđa vernih. Svi verni su predodređeni za usinovljenje. - Večni život je uslovljen neprekidnom verom ali svi verni moraju biti uvereni u svoje spasenje pod uslovom da ostanu u Hristu.

 

Apostasija postoji ali namernim, voljnim odbacivanjem Hrista i vere.

 

Dakle:

1. Pre nego što bude privučen blagodaću čovek nije sposoban da veruje, može samo da se blagodati protivi.

2. Nakon što ga blagodat privuče, sposoban je da veruje ali može i dalje da se blagodati protivi.

3. Nakon što poveruje Bog ga obnavlja ali ima i dalje izbor da se protivi.

4. Nakon što duže odbija blagodat, sve do tačke neverovanja, čovek opet postaje nesposoban za veru a sposoban samo da se protivi – kao stav o nemogućnosti pokajanja nakon krštenja.

 

 

2) Veslijanski Vesli se sa klasičnim Arminijanizmom razilazi samo u 3 pitanja: - On hoće da uskladi Božiju ljubav prema ljudima sa Njegovom mržnjom prema grehu. Naglašava se da je Stradanje delo pomirenja putem Posrednika – ne kaznena supstitucija Huga Grocija. 

Vesli smatra da hrišćani mogu apostazirati od vere i izgubiti spasenje. Činjenje greha nije po sebi osnova da se spasenje izgubi ali iskustva koja greh donosi mogu biti duboka i mogu jako dugo trajati i ometati spasenje. Neispovedanje greha i voljna apostasija dakle vode gubitku spasenja ali ona nije konačna. Vesli komentariše 2. Tim 1,19 i kaže da je i sam video kako su mnogi koji su doživeli brodolom vere ponovo ustali i da stoje u veri čvršće nego ranije.

U skladu sa Veslijevim učenje, hrišćani mogu dostići savršenstvo i u ovom životu. Ono dolazi kao čistota namera koja sve posvećuje bogu, ono je ljubav prema Bogu od svega srca i ljubav ka bližnjem kao ka samome sebi. Ona je zadobijanje Božije naklonosti i obnovljenje Njegovog lika u nama i naše ispunjenje punoćom Božijom. Ono nije samo savršenstvo telesnog zdravlja niti nepogrešivost zdravog razuma jer ćemo uvek grešiti nevoljno... već zavisi od kriterijuma u kojoj je meri Duh Sveti naše načelo... To je dakle savršenstvo u ljubavi.

Vesli nipošto ne propoveda spasenje kroz usavršavanje već smatra da je čak i savršena svetost Bogu ugodna samo kroz Hrista.

 

 

Pelagijanizam i Arminijanizam su slični po tome što odbacuju Predestinaciju i blagodat kojoj se ne može odoleti, te priznaju značaj dobrih dela, morala i težnje ka svetosti.

 

Arminijanizam odbija ideju individualnog spasenja i smatra da Bog izabira svu verujuću crkvu za spasenje a izvesnost tog spasenja ne počiva na činjenici da je izvestan broj ljudi u crkvi već u tome da crkva pripada Hristu još od pre postanja sveta. Ta izvesnost nije plod dekreta već jedinstva crkve sa Hristom koga je ona spoznala kroz evanđelje blagodati i naučila da u Njega veruje. Ovo je u skladu sa Judeo-Grko-Rimskom mišlju prvog veka koja je bila kolektivistička po prirodi – identitet individue je izrastao iz članstva u grupi – ne iz individualnosti individue. Stoga su shodno Rm. 9,11 Jevreji prestali da budu narod kada su na nacionalnom nivou – kroz svoj Sinedrion, odbacili Isusa kao Mesiju te su hrišćani sad Izabrani (Teologija Saveza). Stoga sve što pojedinac radi radi kao član svoje grupe te i ono što mu se događa događa se po delima grupe kojoj pripada, zbog zasluga ili nedela koja ta grupa čini. Dakle, i za kolektivne grehe posledice su ipak – individualne.

Zastupnici kolektivnog spasenja smatraju da je Isus bio jedino ljudsko biće koje je izabrano samo po sebi a da se sve ostale individue moraju u Njemu sabrati, uteloviti blagodaću ili verom (Ef. 1,3-4) kroz veru ako žele da se pribroje izabranima. Priznaju dakle i Prvorodni greh, potpuno lišenje blagodati, zastupničko Stradanje i spasenje samo verom...

 

Arminijanizam i Kalvinizam su glavni rivali u okviru Evangelisticizma zbog svog neslaganja po pitanjima Predestinacije i Spasenja.

 

Henry Bullinger, XVI vek, Švajcarski Reformator, naslednik Cvinglijev u Cirihu. Gl. Delo su mu Dekade, esej o pastoralnoj teologiji

 

 

 

 

George Knox – XVI. Vek – Škotski Reformator sklon Kalvinizmu. Otac Škotske Crkve.

 

Filip Melanchton, XVI vek, nemački teolog i Luterov prijatelj iz Vitenberga. Nije kreativan ali sjajan sistematizator ideja. Zanemaruje povezanost dela – Loki, nj. najpoznatije delo, čine izolovani paragrafi.

Luter i on su napisali Latinsku Bibliju 1529. godine u Vitenbergu. Pisac je mnoštva biblijskih komentara – Starog i Novog Zaveta. On za razliku od Lutera priznaje i religiozne i moralne istine i van hrišćanstva – na to je uticala njegova posvećenost humanizmu.

Smatra da Erminevticar, tumač Biblije, mora najpre biti Gramatičar (savremeni filolog, poznavalac istorije, arheologije i geografije), zatim Dijalektičar i na kraju Svedok. Insistira na jedinstvu bukvalnog tumačenja za razliku od 4 Sholastička načina tumačenja Svetog Pisma. Naglašava etičke, intelektualne elemente.

U početku insistira na neophodnosti svih događanja u svetu odbacujući Aristotelovu filosofiju no 1535. odbacuje teorije, odriče se determinizma i apsolutne predestinacije i pripisuje čoveku izvesnu moralnu slobodu kojom u izvesnoj meri utiče na svoje obraćenje – ona je saglasni element. Naglašava i neophodnost dobrih dela, tj. moral. (Doktrina Opravdanja).

Melanhton je podelio veru na znanje, pristanak i poverenje. Odluku srca je pripisao intelektu i tako se ubrzo počelo shvatati da uspostavljanje i prihvatanje čistog učenja dolazi i pre oformljenog stava o veri. Ovo dalje vodi do stava da je crkva zajednica onih koji se drže istinite vere i da njen opstanak zavisi od saglasnosti njenih obnovljenih članova u pogledu učenja kojima će verovati.

 

Meno Simons, XVI vek, katolički sveštenik najpre u Holandiji ali zbog doktrine o Transubstanciji postaje Anabaptistički vođa. Vođa je Menonita. Menoniti zagovaraju nenasilni pacifizam, neophodnost volonterskog rada te su nj. članovi prvi tu da pruže pomoć ugroženim područjima. Ima ih oko 1.3 miliona. Žele da stvore idealnu zajednicu po Novozavetnom modelu, po principima Besede na Gori.

 

Od Anabaptsta nasleđuju Autoritet Pisma i Duha, Spasenje obraćenjem u Duhu, Krštavanje odraslih ali priznaju i krštenje duhom – unutrašnje obraćenje duha čija je javna manifestacije krštenje vodom. Priznaju i baptisma sanguini – krštenje krvlju. Sledovanje Hristu znak je unutrašnje promene. Crkvena Disciplina shodno Mt. 18, 15-18 ( Ne pogani čoveka ono što ulazi na usta... A što izlazi iz usta to je ono što pogani čoveka).

Tajna Večera je memorijalnog karaktera. Nema drugog pokajanja, pričešće je lomljenjem hleba, neučestvuju u svetskim organizacijama, odbijaju nasilje, zabranjuju zakletvu. Dodrehtsko Ispovedanje iz 1632. im je zvanični kredo mada je kredo kod Menonita stvar kongregacije.

 

Urlih Cvingli, XVI vek, Luterov savremenik, vođa Reformacije u Švajcarskoj. Cirih ga je jednoglasno prihvatio. On se bavio i sekularnom primenom svojih ideja... zakonodavnim, ekonomskim, državnim i drugim pitanjima svog a i ostalih kantona. Progonio je Anabaptiste i poginuo je u borbi sa katoličkim kantonima. Njegove ideje su radikalne. On naglašava dela nasuprot blagodati. Za razliku od Lutera koji drži da su Božiji Zaveti čoveku – bezuslovni, Cvingli smatra da su Božiji Zaveti, Obećanja, tek duhovno-obavezujući ugovor sa čovekom te se kao takav taj ugovor može i menjati usled čovekovog vraćanja grešnom životu usled čega može doći čak i do poništaja tog ugovora. Za Cvinglija je tajna pre svega znak zaveta koji svedoči da oni koji ih primaju imaju volju da poprave svoje živote, da slede Hrista. Luter smatra da je Božija blagodat dovoqna za spasenje te krštenje vidljivo svedoči o Božijim obećanjima – kao kraljevski pečat što svedoči o validnosti neke odluke – a Kalvin da Božija blagodat može pomoći u dobrim delima jer su i ona neophodna za spasenje, te je krštenje ipak pravi i pravni zavet Boga i čoveka. Cvingli Evharistiju vidi kao memorijalnu tajnu. Nije odobravao muziku na bogosluženju – instrumente. Muziku ne koriste ni neke Prezbiterijanske Crkve, Crkva Hristova, Primitivni baptisti...

 

 

Jakov Aman, XVII-XVIII vek, anabaptista iz Švajcarske, preteča Amiša. Sa Menonitima se razišao jer je smatrao da nisu dovoljno disciplinovani jer su primali u svoje okrilje i one koji su iz njega otišli nakon krštenja.

Amiši su dakle anabaptistička denominacija, etnička grupa može se reći (Švajcarsko-Nemačkog porekla) koja pretežno živi u Americi. Poznati su po restrikciji upotrebe civilizacijskih tekovina – telefona, automobila, struje... (izuzetak je grupa Novog Reda i Biči Amiši koje se čak bave i misijom – dozvoljavaju prozelitizam).

Žive odvojeno od društva – skoro u potpunosti, te nemaju nikakve obaveze prema državama u kojima žive. Većina ih govori Dičom, to je neka vrsta nemačko-holandskog i živi u Pensilvaniji.

Dele se na društva a društva na distrikte i kongregacije. Svaki distrikt je potpuno samostalan. Osnovni koncepti su odbacivanje ponosa, arogancije – naglašavanje poniznosti. Anti-individualistički orijentisani te stoga i odbacuju tehnologije koje ljude odvajaju jedne od drugih, od međusobne interakcije. Kultivnisane Američke srednje škole u direktnoj su suprotnosti sa osnovnim uverenjima Amiša.

Nema ideje progresa, kompeticija nije dozvoljena ni u jednom segmentu odnosa u zajednici.

Omiljeni stihovi: 2.Kor. 6,14 ’Ne uprežite se u isti jaram...’ 2.Jn. 6,17 ’Izađite od njih i odvojte se narode moj...’ Rm. 12,2 ’Ne saobražavajte se ovom svetu već preobražavajte umove da poznate šta je dobra i savršena volja Božija.’

 

Bogosluženje – žene odvojeno od muškaraca, u kućama uglavnom. Sporo pevanje – 15min najobičniji stih. Izbor propovednika i đakona shodno Dap. 1,23-26 – kongregacija ih imenuje doživotno. Pričešće dva puta godišnje ali ne mora na službi. Nakon pričešća međusobno pranje nogu. Nema drugog pokajanja.

Nisu povezani sa Kvekerima, Huteritima i staro-nemačkim baptističkim bratstvom. Sa njima im je zajednička jedino skromnost.

 

Fransis Ausburi, XVIII-XIX vek, jedan od prvih episkopa Metodističke Episkopalne Crkve u Americi. Englez poreklom, 1771. odlazi u Ameriku – ostaje i tokom Rata za Nezavisnost. Propoveda svuda – dva puta godišnje obilazi čitavu Ameriku. Za 32 godine službovanja njegova zajednica je sa 1,200 narasla na 214,000 članova. Sačuvana su nj. pisma. Johnatan Edward, propovednik i teolog kolonijalne Amerike- najuticajniji Evangelički teolog. Širokog spektra ideja mada zagovara kalvinističku teologiju i puritansku tradiciju. Sahranjen na Princetonu. Pokret Velikog Buđenja koji se protivi Arminijanizmu – osnovna ideja je da je Bog potpuno suveren i da je Njegova Volja da li će čovek postat svet jer svoju blagodat on uskraćuje bez objašnjenja.

 

George Fox, Kveker, veruje da se Bog može iskusiti bez posrednika – pastora ili tajni. Svako ima Boga u sebi te da se mora slušati taj unutrašnji glas u srcu, taj Tihi Glas Duha. Taj misticizam je orijentisan na grupu – svi sede i osluškuju taj glas u sebi sve dok Duh ne podstakne nekog da progovori te se onda različiti komentari na kraju službe prikupe ne bi li se dobila glavna ideja.

Ipak oni se ne povlače iz sveta već svoj misticizam pretvaraju u akciju. Veruju da Bog ne može stanovati u rukotvorenom hramu, te da stoga nije ni u Bibliji – Duh je podstakao ljude da pišu kako bi se uz pomoć različitih mišljenja došlo do Istine i znanja. Ipak Kvekeri, Društvo Prijatelja, veruju da ih Hristos nikada ne bi naveo da zaključe nešto što bi bilo u suprotnosti sa Biblijom. Ipak, Ričmondskom Dekleracijom 1887. je ozvaničeno da sve ono što je u suprotnosti sa Biblijom smatra iluzijom. Ova dekleracija je i zvanična doktrina Međunarodnog Evanđeoskog Društva prijatelja. Druga grupa koja je pod uticajem liberalnog protestantizma smatra da je moguće da Duh vodi čoveka do zaključaka koji mogu i da se protive Pismu te da se onda Biblija mora pokoriti otkrivenju Duha. Treća grupa u potpunosti odbacuje Bibliju te se na nj. skupovima mogu naći i članovi koji žestoko sumnjaju u hrišćansko učenje. Smatraju da je čoveku neophodno konstantno Božije vođstvo te da Otkrovenje nije ograničeno samo na Bibliju – ono je aktivno i danas – to je neprekidno otkrovenje.

Uobičajena uverenja Prijatelja kodifikovana su u tzv. Svedočanstva. To su ukorenjena iskustva zajednice Kvekera zasnovana na generalnim tumačenjima tih zajednica Biblije. Uglavnom nemaju svoj Kredo jer većina njih veruje da bi formalizovanje učenja bilo prepreka kako za raspoznavnje autentičnog glasa Božijeg tako i za prepoznavanje svakog novog otkrovenja. Kvekeri se teologijom skoro uopšte ne bave budući da je George Fox nije imao poverenja u nju. Ovakav nedostatak autoritativnih doktrina rezultovao je širokim spektrom teoloških pravaca unutar Društva Prijatelja – od fundamentalnih do potpuno univerzalističkih.

 

Prvi Prijatelji zanemaruju spoljnje obrede i veruju da svetost može biti prisutna u svim aktivnostima u životu – da čitav život može biti svet. Krštenje je unutrašnje transformišuće iskustvo te ono nije bilo preduslov za članstvo. Svaki obrok koji se podeli sa drugima može biti Evharistija te stoga ni ova tajna ne postoji. Oblačili su se prilično skromno jer se protive gordosti koja ide uz fensi odeću, konformizmu koji ide uz modu i rasipništvu koje ide uz brigu o pribavljanju nove odeće i modnih detalja.

Niko od njih neće kupiti nešto ’preskupo’ nikada u životu, ništa markirano. Ova praksa je evoluirala u osnovne principe svakog Kvekera: jednostavnost, jednakost i integritet. I žene imaju prava da govore na skupovima. Spisi John Veslija, logičara, političara, propovednika i predavača su im prilično važni. Oni su više doktrinalni a manje dogmatski a nj. izraz je prilično koncizan i snažan: Doktrina Prvorodnog Greha 1757, Apel čoveku od vere i razuma, O Hrišćanskom Savršenstvu...

 

Fridrih Šlajermaher, XVIII-XIX vek, teolog i filosof. Smatra da velika antiteza leži u osnovi svega stvorenog – između misli i života, realnog i idealnog, čulnog i intelektualnog. Ipak ta protivrečnost nije apsolutna jer su u biću ti elementi sjedinjeni. Naš um ne sme da toj protivrečnosti prida apsolutnu vrednost. I sama naša savest sjedinjuje suprotstavljene elemente – i pre nego što uradimo nešto moralno u njoj nalazimo ’organizovanu prirodu’ u nama samima i razum koji u njoj počiva. To treba da nas navede da shvatimo da postoji univerzalni identitet idealnog i realnog a koji leži u osnovi svake protivrečnosti koja sačinjava ovaj svet. U realnosti se ta antiteza projavljuje kao razum i priroda pri čemu je u svakom od njih zapravo kombinacija oba ova elementa – i idealnog i realnog – razum je nadmoćniji od idealnog a priroda je moćnija od ralnog. U osnovi prirode leži univerzalni razum kao njegov organizujući princip. Cilj naših misli i dela jeste da se postepeno smanjuje snaga ovih protivrečnosti u nama samima, u naciji i na kraju u svetu. Pretpostavka je osnova svog znanja jer misao postaje znanje tek kada je u skladu sa bićem. Ta pretpostavka je uverenje, vera koja je i temelj i cilj svake akcije. Pretpostavka je osnova i svake etike jer bez uverenja da postoji korespondencija između misli i realnosti – svako delo bi bilo besplodno! Religiozne istine su nagoveštaji osećaja potpune zavisnosti – osećanja su karakteristika religije, dok je prirodna religija (nasuprot pozitivnoj, racionalnoj religiji) potpuna apstrakcija. Sve religije su zapravo pozitivističke – njihove vrednosti su uslovljene načinom na koji se zamišlja svet. Te različite zamisli postaju produktivne samo u dušama heroja vere, onih koji su nosioci novih religija, osnivači novih zajednica. I to sve stoga što je svaka religija u suštini – društvena pojava. Ne treba se baviti formulisanjem sistema objektivnih istina već treba jasno prezentovati veru i sadržaj hrišćanske svesti. Dogmatiku Šlajermaher smatra za tačan prikaz učenja kojega se jedan deo hrišćanskog sveta držao u određenom vremenu ali ne smatra da ono ulazi u integralni deo hrišćanske svesti uopšte. Pojavu Hrista ne smatra nemogućom jer naša priroda i univerzum tako sačinjena da omoguće da do takvog sjedinjenja dođe – do dospevanja smrtne individue u jedinstvo besmrtne celine – preko Hrista. Pokušava da pomiri, ne i da ujedini, oprečne zamisli. On je istovremeno i realista i idealista, individualist i univerzalist, monista i dualista, čulan i intelektualan, racionalan i mistik, gnostik i agnostik. On tačke razmimoilaženja misli i bića dovodi do krajnosti – najpre izričito definiše suprotstavljene elemente a onda pokušava da kroz neku višu ideju harmonizuje njihovo postojanje. Zato smatra da su i osećanja i znanje i volja samostalni procesi koji imaju jednak uticaj u formiranju vere u nepoznati Apsolut. Šlajermaher je klasični predstavnik modernih težnji da se pomire nauka i filosofija sa religijom i filosofijom, svet sa hrišćanstvom i Crkvom.

 

Joseph Smith, XIX vek, osnivač Svetaca Poslednjih Dana, Mormona.. od kojih se kasnije razvila i Hristova Crkva. Broje oko 13 mil. Članova. Najpoznatije delo je Mormonska Knjiga 1827. Odbacuju Nikejsko Ispovedanje i Presvetu Trojicu.

 

 

Filip Jakob Spener, osnivač Pijetista XVII-XVIII vek, nemački teolog poznat po delu Pia Desideria.

 

Jakob Allbright, XVIII-XIX vek, osnivač Evangelističe Asocijacije Pensilvanije. Obratio se u Metodizam iz Luteranstva. Episkop Metodističke Crkve.

 

Charles Vesley, XVIII vek, brat John Veslija, vođa Metodista. Piše himne za bogosluženja. John Vesly, bivši anglikanski sveštenik i teolog – OSNIVAČ METODISTA – iako on naglašava da je nj. pokret u okviru Anglikanske crkve.. Metodisti su se razvijali u tri faze: na Oxfordu sa pokretom za Svetost, tokom Veslijevog pastorskog rada u Georgiji i nakon povratka u London. On je uspevao da pomiri oprečne teološke stavove. Promoter hrišćanskog savršenstva – kompletne svetosti života. Smatra da su molitva, čitanje sv. Pisma, Razmišljanje o Bogu, pričešće – načini na koje Bog transformiše čoveka. Holistički pokret – ideja da se telesna priroda može očistiti verom i silom Duha Svetoga pod uslovom da su gresi već oprošteni kroz veru u Isusa. Promoviše lično, praktično preobražavajuće hrišćanstvo koje može u potpunosti da obnovi čoveka. Poznato i kao hrišćansko savršenstvo.

Četiri osnovna koncepta:

1.Obnovljenje blagodaću kroz veru 2.Potpuno osvećenje kao drugostepeno delo blagodati a koje se prima verom i kroz blagodat je omogućeno silom i posredstvom Duha – dakle nakon obnove kada se pojedinac potpuno predaje Bogu i dobija silu Duha da vodi svetiji život. Neki veruju u instant osvećenje a drugi u postepeno osvećenje nakon obnovljenja. 3.Svedočenje o Spasenju onih koji su doživeli Duha Svetog – saznanje koje oni osvećeni, obnovljeni imaju o tome da se blagodat ipak dotakla njihovog bića 4.Provođenje života u svetosti

 

Vuče korene iz: a)Reformacije – zbog nj. naglaska na spasenju isključivo blagodaću Božijom kroz veru. b)Puritanizma 17. veka u Americi – zbog naglaska na neophodnosti pridržavanja slovu Biblije i pravu pojedinca da se ne saglasi sa stavovima crkve. c)Pijetizma 17.vekovne Nemačke – zbog naglaska na duhovnom i dostojanstvenom životu. d)Tihovanja – Kvekera – zbog naglaska na sposobnosti pojedinca da iskusi Boga i da samostalno razume šta je volja njegova. e)Evangelističkog Pokreta Obnove – izuma braće Vesli – zbog naglaska na iskustvu inicijalne konverzije prilikom prelaska u hrišćanstvo, čak i pre zvaničnog krštenja. f)Drugog velikog buđenja u 19. veku u Americi – Francis Ausburi, Čarls Fini, Lajman Bičer – zbog naglaska na ličnom obraćenju, ne formalnom.

 

Doveli su do formiranja: Veslijanske Crkve, Slobodne Metodističke Crkve, Nazarenske Crkve, Vojske Spasa, Holističke Crkve, Svetske Evanđeoske Misije i Božije Crkve u Indijani pa čak i Pentekostalne Crkve.

 

George Wittfield, XVIII vek, jedan od vođa Metodista.

 

Willam Butt, XIX-XX vek, osnivač Vojske Spasa o kojoj svi dobro znamo. Ustrojeni su kao i svaka vojska samo što se smatraju Božijim vojnicima pozvanim da pomognu braći koja se ne snalaze u životu ili su žrtve nepravde.

 

 

 

Karl Bart, 1968, Švajcarski pastor i teolog. U početku pod uticajem nemačkog liberalizma no tokom Prvog svetskog rata pada pod uticaj Švajcarskog religiozno-društvenog pokreta, biblijskog realizma Kristofera Blumharta i Sorena Kirkegard, nailazi na spise zbog filosofije skepticizma Franca Overbeka, a i većina liberalista podržava nemačke ratne ciljeve – te Bart postaje njen ogorčeni protivnik.

On smatra da takva vrsta teologije Boga identifikuje sa prefinjenim i dubokim iskustvima i osećanjima civilizovanijih grupa naroda toga vremena, što ne bi po sebi bilo toliko loše kada se ona ne bi koristila da se da opravdanje ratu kojim bi se ta civilizacija nametnula drugima. Stoga 1934. Bart stvara Barmensku Dekleraciju koja je odbacila Nacizam i pokušaje da se on poveže sa hrišćanstvom. Ova dekleracija je osnivački dokument tzv. Ispovedničke Crkve u kojoj je Bart postao član Bruderata, glavnog odbora. Bart je stoga morao da ode sa Bonskog Univerziteta i nastanio se u Bazelu gde je postao profesor sistematske teologije. U pismu svom češkom kolegi Jozefu Hromadki, on piše da oni koji se bore protiv Trećeg Rajha bore se zapravo za Hrista i hrišćanstvo. Nakon rata piše Darmštatsku izjavu u kojoj Nemačku još preciznije krivi za Drugi svetski rat. Bart je smatrao da se Nemačkoj više nikada ne sme dozvoliti da se ponovo naoruža. Pisac je Crkvene Dogmatike u 13 tomova gde istražuje celokupno hrišćansko učenje, suočavajući svoje stavove i sa modernim izazovima. On je svoj tridesetogodišnji rad na izradi ovog dela sumirao marinskom koračnicoma – Jesus Loves me this I know, for the Bible tells me so!

 

Dosta nj. razmišljanja je direktan odgovor na Hegelovu i Šlajermaherovu teologiju. U Komentaru na Posl. Rimljanima, 1922. Bart smatra da Bog koji se otkrio u Isusu nije povezan sa ljudskim civilizacijama – ma koliko one napredne bile, niti sa njihovom kulturom, dostignućima ili imovinom ljudi. Nakon Prvog svetskog rata priključuje se grupi koja zagovara Dijalektičku Teologiju. Članovi tog pokreta bili su i Rudolf Bultman, Emil Bruner i dr. Smatra da Biblija nije eksplicitno Otkrovenje već nešto što ukazuje na otkrovenje. On ne smatra da je Biblija naučno i istorijski ispravna – otuda kritičari smatraju da je on zagovornik ’neo-pravoslavnih’ stavova budući da njegova teologija zadržava skoro sva glavna načela hrišćanstva dok se on sam protivi osnovnoj zamisli – nepogrešivosti Biblije.

Francis Šejfer i Kornelije Van Til su najoštriji kritičari. Oni smatraju da Bart odvaja istorijsku od teološke istine dok Bart smatra da oni svojim stavom o nepogrešivosti Biblije stvaraju teologiju koja ne počiva na jedinim temelju koji je Hristos.

Bart ustvari želi da kaže da se Biblija može razumeti i ceniti samo ako se shvati, na ličnom nivou šta to znači biti svedok Reči Božije. Za Barta liberalizam, sa Šlajermaherom i Hegelom kao stubovima, simboliše oboženje ljudske misli. Filosofski koncepti postaju lažna božanstva pri čemu se zanemaruje živi glas živoga Boga. To teologiju vodi u zarobljeništvo čisto ljudskih ideologija pri čemu se ljudske zamisli posmatraju kao Božije otkrovenje. Po tom pitanju Pismo je pisano na ljudski način te izražava i čisto ljudske zamisli – nije Božije Otkrovenje. Hristos nije uistinu prisutan u Pismu i propovedi crkve. Ipak, Bog se po milosti svojoj otkriva čak i tako – kroz ljudske zamisli i ljudskim jeziku. Bart je vrlo oprezan pri povezivanju filosofskih i hrišćanskih ideja, čime je dosledan osnovnim načelima Reformacije.

Dela: Poslanica Rimljanima; Bog, ovde i sad; Fides Quarenes: Anselmov dokaz o postojanju Božijem

 

Neo-ortodoksija je prvenstveno povezana sa Bartom i Emilom Brunerom dok su ga u Americi razvijala braća Najbur. Nije unifikovani sistem ali ima nekoliko prepoznatljivih obeležja:

 

Otkrivenje (snažan naglasak na Otkrovenju kao izvoru hrišć. Učenja. Bart odbacuje prirodnu teologiju koja smatra da se znanje o Bogu može zadobiti posmatranjem prirode i ljudskog razuma. Bruner veruje da i ona imao udeo u ljudskoj religiji.), Božija Transcedentnost

 

Bog je transcedentan ali nas je njegova imanentnost navela da ga zamišljamo nalik nama.

 

Egzistencijalizam – neo-ortodoksija služi se filosofijom egzistencijalizma. Soren Kirkegard, Danac koji je kritičar liberalnog hrišćansko-modernističkog napora da se hrišćanstvo racionalizuje - snažno je uticao na Barta. Kirkegard smatra da je hrišćanstvo apsurd – da prevazilazi svako ljudsko poimanje i predstavlja pojedince koji su se odlučili za jedan paradoksalan izbor u životu. Odluka da se postane hrišćanin nije racionalna već je kako kaže Skok u Veru, u nepoznato. To zastupa i Bart kroz svoju Teologiju Krize. Greh-naglašava se grešnost ljudske prirode.

 

Smatraju da je Prvi rat diskreditovao svaki ljudski progres – ideje da svi dobri ljudi i dobra društva moraju po neophodnosti da napreduju ka savršenstvu. Iako su pesimisti u pogledu ljudske prirode ipak se mnogi bave politikom. Bart je bio anti-nacista i zato je proteran. Bart je odbacio kako tvrdnje fundamentalista da je biblija nepogrešiva tako i modernističko-liberalne tvrdnje da se Bog može spoznati kroz usavršavanje u nauci pa ma to bila i hrišćanska nauka.

 

 

 

 

Ditrhih Bonhofer, 1945, Nemac, Luteranski pastor i učesnik nemačkog pokreta otpora protiv nacizma. Član vojne bezbedonosne grupe Abvehr koja je planirala atentat na Hitlera. Uhapšen 1943. i obešen. Episkopalna Crkva i Evangelistička Luteranska Crkva Amerike slave ga kao svetog, 9. aprila. U knjizi Cena sledovanja Hristu, 1937. kaže: Kada Hristos poziva čoveka, On ga pozdravlja pred smrt! U delu Pisma i Dokumenta iz zatvora uvodi koncept ne-religijskog hrišćanstva, koje kasnije J.A.T. Robinson razvija u delu Honest to God (Iskren pred Bogom) 1963. Jedan od retkih teologa koga vole i liberalni i konzervativni hrišćani. Inače pisac je i dela: Teološko istraživanje Sociologije crkve, 1930. Sledovanje Hristu, šta znači sledovati Hristu u današnjem svetu kojim vladaju kriminalne vlade. Zasnovano na Besedi na Gori – tumačenje onoga što Hristos zaista želi od svojih sledbenika. Etika – Hristocentrična etika zasnovana na Ovaploćenju.

 

 

 

 

Dr. Jerry Fallwell, rođ. 1933. Evangelistički pastor i tele-propovednik. Osnivač pokreta Moralna Većina 1979. godine. Sebe smatra teologom koji veruje Bibliji, baptističkim fundamentalistom orijentisanim na svoju lokalnu crkvu – Thomas Rd. u Virdziniji. Bio je najpre član Međunarodnog Baptističkog udruženja da bi se pridržio konzervativnijoj struji – Južno Baptističkoj Konvenciji. 1995. osniva svoj list – National Liberty Journal koji se bavi aspektima religiozne slobode – identifikuje aktuelne probleme vezane za slobodu veroispovedanja. Takođe iznosi i biblijska proroštva kako bi ohrabrila hrišćane poslednjih dana. Tu se raspravlja o aktuelnim temama tipa – prava homoseksualaca i rad vlade SAD-a, a iznose se i mnogobrojne strategije koje pastori treba da usvoje ne bi li uspešnije obavljali svoju dužnost. Budući da je odrastao u segregacionističkom okruženju, Falvel je u početku svoje karijere podržavao taj koncept da bi uskoro postao žestoki protivinik svake diskriminacije. Ipak, smatra da javne škole seju seme ateizma i sekularizma među mlade, sve vrednosti koje se suprote hrišćanskom moralu. Želja mu je da se zvaničnim dekretom dozvoli izbor roditeljima da li će svoju decu slati u državne ili religijski-orijentisane škole. George Bush Sr. je osnovao fond pod imenom ’zasnovano na veri’ u tom cilju ali Falvela je to brinulu budući da zakon predviđa da se novac iz državnih fondova može alocirati i nekim grupama koje sebe nazivaju crkvama – tipa Sajentolozi, Jehovini svedoci itd. Ono što je nj. najznačajniji opus jeste objavljivanje video-dokumentarca Klintonova Hronika (80. minutna istraga Bilovih kriminalnih aktivnosti – coke smuggling involving James McDougal, Ron Brown, Vicent Foster kao i orkestriranje ubistava više novinara koji su bili na tragu da razotkriju taj lanac). 1981. tužio je Penthouse Magazin, Larry Flinta – movie People vs. Larry Flint – jer je objavljen, uz reklamu Camparija - lažni intervju u kome Falvel govori izmeđđu ostalog i o gubljenju svoje nevinosti – sa svojom majkom! Tek 1988. je odlučeno da se javne ličnosti ne mogu pozivati na Prvi Amandman i tražiti kompenzaciju za emocionalnu neprijatnost koju im mediji mogu naneti. Flint se izvukao zahvaljujući tome što je izneo jedu priču koja se nipočemu nije mogla pripisati Falvelu – da je izjavio nešto što bi zdravom razumu prosečnog čoveka iole zvučalo kao realna mogućnost – morao bi da plati odštetu od 45 mil. Dolara. Sa druge strane Falvel je zbog svog verbalnog napada na pro-gay metropolitan Communitu crkvu u Sacramentu morao da plati odštetu... kada se gay people – ta satanska zver unište Nebesa će se zaradovati... On je za saučesnike napada 11. septembra, za aktere medijskog linča proglasio i homoseksualce i lezbejke, one koje se zalažu za abortus i razne druge grupe koje intenzivno rade na sekularizovanju Amerike godinama unazad. Falvel Radničkim Sindikatima neprekidno poručuje da češće čitaju Bibliju umesto što neprekidno traže više para... Poznate su njegove izjave da je Muhamed bio terorista... Ali Homeini je izdao fatvu u kojoj traži Falvelovo pogubljenje – dužnost svakog muslimana je da ga ubije. The National Journal Telletubbies proglašava za prikrivene gay simbole-onog Tinky-Vinkija zbog njegove ljubičaste boje, obrnutog trougla na glavi i ženske ručne torbe. Nakon ovog članka na Falvelovu adresu stiglo je na hiljade Tinki-Vinkija no to Falvelu nije smetalo da ih pokloni unucima. Dela: Osvajajući jedan grad za Hrista, Pronaći Unutrašnji mir i snagu, Božiji šampioni, If I die before I wake, Nova američka porodica, Post vam može promentiti život, Žurnal o dinamičnoj veri, Snaga da se putuje.

 

Ostin Farer, 1968, Londonac, filosof i teolog. Razočaran podelama unutar Baptističke crkve prelazi u Anglikansku crkvu. Studirao je na Oksfordu sa budućim Kenterberijskim arhiepiskopom Majkl Remzijem. Tipološki pristup tumačenju Svetog Pisma izlazi iz konvencionalnih tokova biblijskih istraživanja – posebno u članku: O Besmislenosti dokumenta Q (izgubljeni izvor evanđelja po Marku) zbog čega i gubi svoju profesorsku službu. Dela su mu uglavnom filosofska – uglavnom potpuno nekonvencionalna. Metafizičari, grupa koju vodi, Tomistički je orijentisana – izgleda da je naklonost katolicizmu razvio kada se obratio u Anlicizam. Jedan od nj. prijatelja je i C.S. Luis, koji je svoju knjigu Psalama njemu posvetio. Farer je Luisu odneo poslednju pričest. J.R. Tokin i Doroti Sawyer su nj. istomišljenici. Najveću slavu dostigao je posthumno i to u SAD.u. Glavna ideja je ideja dvostrukom agentu (double agent)– ljudska dela su ne samo naša već su i delo Božije što je Bog od nas savršeno sakrio. Boga opisuje kao ’inteligentnog delatnika’. Dela: O Sv. Marku, Komentari na Otkrovenje, Istraživanje Iskušenja, Sloboda Volje, Konačno i Beskonačno, Vera i Spekulacije, Ljubav Božija i zla neviđena, Gospode Verujem – meditacija o Nikejskom Kredu.

 

 

 Dr. Billy Grahem, rodj. 1918. u Sev. Karolini – Evangelista. Najistaknutiji član Južno-baptističke Konvencije u koju se obratio iz Reformisane Prezbiterijanske Crkve. Education: Bob Jones University – smatra ga suviše fundamentalistički orijentisanim pa se prebacuje na Trinity College na Floridi. Diplomirao je sa Wheatona 1943. Smatra da je Biblija nepogrešiva. Nakon fakulteta pridružio se organizaciji Youth for Christ i putuje širom sveta kao Evangelistički propovednik. Tokom Hladnog Rata propovedao je čak u Moskvi. Tokom Aparthejda na njegovim propovedima nije bila dozvoljena segregacija među prisutnima. Na jednoj propovedi u New Orleansu obratio je oko 1,500 ljudi. Svoje propovedi na putovanjima naziva Krstaškim Ratovima. Bukvalno nema većeg grada na svetu u kome nije propovedao. Medijski tajkuni, William Rundolph Hearst i Henry Lusse doprinose njegovoj popularnosti budući da je bio prigodna ličnost za promovisanje njihovih konzervativnih i anti-komunističkih stavova. Gream je mrzeo komunizam i podržavao Američku politiku Hladnog Rata, pa čak i Vijetnam. Savet koji je uputio Bušu starijem u vezi rata u Zalivu bila je zasnovana na Avgustinovskoj doktrini rata – to je tzv. just war ideja. Ipak oca sadašnjeg predsednika sev. Koreje (Kim Jong je sada), Kim Li Sunga naziva drugačijom vrstom komuniste. Demokrata ali je bio blizak i Lindonu Johnsonu kao i Bušovima. On je držao govor na molitvenom doručku predsedniku Bušu – tu vidimo da se poznaju još iz detinjstva, sa zimovanja u Mejnu i Vašingtonu. Osnovao je svoju Evangelističku Asocijaciju 1950. ili BGEA – to je i politička organizacija u sekundarnom smislu - koja dana ima nedelji radio program The Moment of Decision, misionarske tv-programe, novinarsku kolumnu My Answer u skoro svim Američkim novinama, Magazin Christianity Today, sajt www.wwwpictures.com 2002. javnost je došla u posed tzv. Niksonovih Traka gde se čuje kako Gream Niksonu saopštava da Jevreji kontrolišu američke medije koji su postali običan bation u njihovim rukama te je stoga neophodno razbiti njihovo uporište. Nikson se složio. Ipak, Gream je imao dosta prijatelja Jevreja. Ovo je iznenadilo javnost jer je Gream dugo podržavao Izrael i osuđivao svaku anti-semitsku izjavu u medijima pre nego što je ovaj dokument objavljen. GREAM JE BIO KONZERVATIVAC, NE FUNDAMENTALISTA JER SE NIJE TOLIKO ZALAGAO ZA ČISTOTU UČENJA I SEPARATIZAM I NIJE SE LIBIO DA SARAĐUJE SA SVIM HRIŠĆANSKIM DENOMINACIJAMA UKLJUČUJUĆI I KATOLIČKU CRKVU – SA BIVŠIM PAPOM JE BIO PRIJATELJ. Oboleo je od Parkinsa koji ga je nakon 15. naterao u penziju. Njegove propovedi čulo je preko 500 miliona ljudi. Omiljena izjava mu je: Ako pronađete savršenu crkvu za sebe, nemojte joj se pridružiti jer će te je samo pokvariti!!! Nj. sin, William Graham Treći, osnivač organizacije Samaritan Purse koja pomaže siromašnima. Sa propovedima počinje 1989. godine – uglavnom je host pet festivala godišnje širom sveta – u sklobu BGEA čiji je predsednik. I on nastavlja sa tradicijom – i on je tu da otvori molitveno veče na inauguraciji Georga Busha. Nakon 11. septembra otvoreno izjavljuje da je Islam zla i opaka religija, putuje u Bagdad 2003, devet dana nakon što je Bagdad pao da bi održao službu na veliki Petak – to mu je islamski svet zapamtio. Voli da kaže: Moramo da koristimo sva raspoloživa oružja, pa i oružja za masovno uništenje ne bi li uništili neprijatelja – pa makar ona bila i ’paklena’. Zbog ove i sličnih izjava mnogi ga smatraju ekstremistom. Najpoznatije delo mu je Buntovnik s razlogom, 1995 – nj. autobiografija.

 

Nicholas Gumbel, Londonac, Anglikanski sveštenik crkve sv. Marka u Tollington Parku i autor. Osnivač Kursa Alfa za osnovno upoznavanje sa hrišćansvom. Najpoznatije delo mu je Životna Pitanja, proglašena za knjigu godine 1994. Koristeći gnostički dokument Filipovo Evanđelje oborio je neke teze Dena Browna, pisca knjige Da Vinčijev Kod.

 

Martin Luter King... o njemu ne moramo previše govoriti.. Rođen u Atlanti, diplomirao sa Bostonskog Univerziteta 1955. politički aktivista, baptistički sveštenik, vođa Američkog Pokreta za Građanska Prava... dobitnik Nobela za mir 1964... zbog vođenja ne-nasilnog otpora kojim je okončana rasna netrpeljivost u SAD.u. Ubijen 1968, 4. aprila u Memfisu u motelu... Johnson je tada predsednik... petodnevna žalost. Najpoznatiji po govoru koji je održao ispred Linkoln Memorijalnog Centra u Vašingtonu 1963. godine tokom čuvenog Marša na Vašington za Posao i Slobodu.. koji počinje rečima: I have a dream.. Imam ovaj san.. Nakon ovog marša Kongresni Komitet je morao da ustupi vlast nad D.C. a minimalna satnica je određena na 2$ po satu za sve građane. Ima i svoj drzavni praznik...

 

 

 

Clive Staples Louis, 1963... Irski autor i naučnik. Komentator srednjevekovne literature, apologeta hrišćanstva... Najpoznatiji po skorašnjoj ekranizaciji, bioskopizaciji njegove knjige – Narnijska Hronika (pisano fazi kada je razmišljao kako bi to izgledalo da se Hristos ovaplotio na nekoj drugoj planeti ne bi li spasao tamošnje stanovnike. Avantura grupe dece koja posećuju čarobnu zemlju Nanriju – pozajmljuje, kao i u svim delima nešto od Grčke, Rimske i Kelske mitologije kao i iz tradicionalnih Irskh bajki). Prijatelj čuvenog J.R. Tokina – autora Gospodara Prstenova. Obojica su vodeće figure Oxfordske literarne grupe – Inklings (Skribomani). Tolkinov uticaj je bio presudan da Luis pređe u hrišćanstvo – postao je kako kaže – prilično običan laik u Engleskoj crkvi. Većina nj. rada koncentrisana je na Srednji Vek, posebno na upotrebu alegorije. Prvi roman koji je napisao nakon obraćanja u hrišćanstvo je Hodočasnikov Regres – na delo Johna Buniana Hodočasnikov Progres – ezoterične prirode, blisko nekim klasičnim, srednjevekovnim delima. Neprekidno je u potrazi za razumnim dokazima o istinitosti hrišćanstva. Budući da je pre obraćenja bio skeptik – a hrišćanin je postao dokazima – nazivaju ga i apostolom skeptika i bukvalno sve njegove knjige religijske prirode, istražuju uobičajene poteškoće na koje zdravi razum nailazi pri prihvatanju hrišćanstva. Bavi se i nekim preokupacijama i pitanjima kojima se savremeni ljudi susreću tipa: kako dobri Bog može da dozvoli da bol opstoji u svetu ? ... i slično... Smatra da je naveća besmislica i nelogičnost Hrista nazivati velikim učiteljem ljudi a ne Bogom, budući da ako bi ono što je Hristos govorio govorio običan čovek, nikada o njemu ne bi mislili da je veliki moralista ili učitelj, kako kaže: Nisam došao da ukinem zakon i proroke nego da ispunim. Dakle – aut Deus aut malus homo (ili Bog ili zao čovek!) – svako mora da se izjasni! Dela: Alegorija Ljubavi, Problem Bola, Četiri Vrste Ljubavi, Posmatrajući Tugu, bog na Dokovima (etički eseji), Čuda, Refleksija na Psalme. Luis je uticao i na J.K. Rowlina, pisca Harry Pottera

 

 

Karl Najbur, 1971. pokušava da poveže hrišćanstvo sa savremenom politikom i diplomatijom. Veliki doprinos dao je savremenom pogledu na rat – Just War tradicija je filosofski metod kojim se služe političari ili istorijski komentatori ne bi li opravdali rat u zavisnosti od situacije i scenarija. Ona seže još do Avgustina. Donekle, to je opravdanje za imperijalizam u većini slučajeva. Rat je opravdan pod određenim uslovima a tumačenja tih uslova variraju shodno situaciji. Very Clever!! Diplomirao sa Jeila. Nemačka Evangelistička Misija ga je rasporedila na službu u Detroitu i tu se Najbur prilično zainteresovao za demoralizujuće efekte koje industrijalizacija ostavlja radnike. Uskoro je počeo javno da kritikuje Henry Forda i dopustio da u nj. crkvi propovedaju i predstavnici sindikata. Zatim dolazi rat i 1923 Najbur zgrožen Prvim svetskim ratom, postaje simpatizer pacifista. Ipak tokom tridesetih postaje istaknuti vođa militantne frakcije Socijalističke Partije Amerike, promovišući slične stavove kao i KP SAD kroz organizaciju Ujedinjeni Front. Pred Drugi svetski rat, počinje da se distancira od pacifističke organizacije i svojih liberalnijih kolega, zastupajući teorije o neophodnosti rata. Osniva pokret Hrišćanski Realizam i podržava Američko učešće u Drugom svetskom ratu, antikomunistički pokret i neophodnost razvoja nuklearnog oružja i trke u naoružanju. 1952. piše delo Ironija Američke Istorije gde otkriva različite borbe – ideološke, političke, moralne, religijske kroz koje je i sam prošao. Tu zapravo traži alternativu Društvenom Evanđelju liberalizma koje je i sam zastupao u mladosti. Pokušao je čak da usaglasi različite elemente Marksizama sa hrišćanstvom. Hrišćanski Realizam je pomešao Avgustinovske poglede Reformacije sa Najburovim političkim stavovima. Osnovne zamisli ovog pokreta su se iskristalisale u tzv. Gifordskim Predavanjima (Gifford Lectures) na Edinburškom Univerzitetu 1940. godine kroz nj. glavno delo Čovekova priroda i sudbina – tu je sistematično prezentovao svoju teologiju. Preživeo je oba rata i veliku depresiju te su nj. spisi delom i produkt bolnog vremena u kome je živeo – otud takva oštra borba protiv nepravdi čovečanstva i želja za uništenjem sistema koji promovišu nepravdu. Zalagao se za veći stepen demokratije – U početku je dakle socijal-demokrata uslovno rečeno da bi kasnije pristao na Ruzveltov New Deal i prešao na Demokratsku Stranku. Promoviše sve popularnije ideje socijalnog kapitalizma – koji su Americi omogućile da pronađe balans u raspodeli dobara – sistemom – protiv jedne organizovane vlasti bori se druga organizovana vlast – Narod protiv Zloupotreba! Sindikat protiv kapitalista i eksploatacije. Dela: Stranice iz sveske o ukroćenom ciniku (pastoralno delo), Moralan čovek i nemoralno društvo (etika), Iznad Tragedije, Čovekova priroda i sudbina, Deca svetlosti i deca tame, Ironija Američke istorije, Hrišćanski realizam i politički problemi, Pobožna i svetovna Amerika, Struktura nacija i carstava. Martin Luter King je rado čitao nj. dela. MORA SE PRIZNATI DA SU NJ. DELA DALA ZNAČAJAN DOPRINOS U FORMIRANJU POSLERATNOG NACIONALNOG IDENTITETA AMERIKE!!

 

Helmut Najbur, 1962, brat Rajnolda Najbura. Amer iz Mizurija, etičar, poznat po delu Hristos i Kultura 1951. godine. Predavao etiku na Jejlu i bio dekan Elmhurst Collega. Nj. teologija je gl. Izvor za post-liberalnu teologiju – Jejl Teologiju. Bavi se pitanjima apsolutnog suvereniteta Božijeg i istorijskim relativizmom. Bart i Ernst Trelš su mu glavne inspiracije. Od Barta i neo-ortodoksije preuzima ideju apsolutne božije transcedencije. Veruje da je Bog iznad isorije, da upravlja ljudima i da je istorija u Božijoj vlasti. Od Tiliha usvaja opis Boga ko Osnove Bića – dakle ponešto od dogmatskog konzervativizma Karla Barta i nešto od liberalne Tilihove teologije. Smatra da ljudska bića nisu apsolutna i transcedentna, već da su deo fluksa i pokreta sveta. Stoga Boga ljudi uvek drugačije poimaju, u zavisnosti od istorijske epohe u kojoj žive i različitosti svog društvenog okruženja. Bavi se kao etičar i odnosom ljudi sa Bogom, jednih sa drugima i sa zajednicama čiji su članovi kao i sa svetom. Njegova etika je relacionalna. Njegovo najveće etičko delo jeste Razumno Sopstvo – bavi se ljudima kao elementu koji je neprekidno u procesu davanja ’odgovora’ na neki izazov – bio to Bog, drugo ljudsko biće, zajednica, prirodni tokovi ili istorija ili čak oni sami. Hristos i Kultura – istorijat hrišćanskih odgovora izazovu kulture. Pet osnovnih tačaka koji sumiraju hrišćanski pogled na kulturu.. Hristos protiv kulture – za verne, istorija je priča o razvoju hrišćanske kulture i odumiranju paganske civilizacije. Hristos Kulture – za kulturnog hrišćanina istorija je susret duha sa prirodom. Hristos iznad Kulture – za one u procesu zaokruživanja svoga saznanja – istorija je period zakonske pripreme razuma i crkve za potpunu i krajnju zajednicu duše sa Bogom. Hristos i Kultura – za dualiste, istorija je vreme borbe vere sa neverjem, period između obećanja i ispunjenja obećanja. Hristos koji preobražava Kulturu – za one željne razgovora, istorija je priča o božijim moćnim delima i o čovekovom odgovoru na njih. Takav čovek živi manje ’između’ epoha a više u božanskoj sadašnjosti. Večnost je fokusirana na prisustvo Boga u vremenu – ne na Božiju akciju pre Stvaranja ili na život sa Bogom nakon isteka veka. Ostala dela: Carstvo Božije u Americi, Radikalni Monoteizam i Zapadna Kultura, Odgovorno Sopstvo, Istraživanje strukture ljudske vere

 

 

Pat Robertson, rođ. 1930. tv-evangelista. Osnivač CBN-a /Christian Broadcasting Network (1960. u Virdziniji je osnovao kao ne-profitnu televiziju... sada se emituje u 180 zemalja na 70 jezika... vredela je 2 milijarde dolara 1997. na NYSExchange pa je morao da razdruži Porodični Kanal koji je u međuvremenu pridodao CBN-u kao neprofitnoj televiziji. Njuz Korporacija je kupila i promenila ime u Fox Family / Club 700 je morao i dalje da se emituje 2x dnevno. Danas ga poseduje Disnez pod titlom ABC Familz Channel) Američkog Centra za Zakon i Pravdu (javna advokatska firma koja štiti hrišćane kojima je ugroženo pravo da se pozovu na Prvi Amandman), Leteće Bolnice, Regent Univerziteta, Hrišćanske Koalicije, Host tv-programa Club 700. Mrzi Prezviterijance, Episkopalce, Metodiste, Feministkinje, homoseksualce i za sve nađe prigodan stih iz pisma kada upućuje kritiku. Jerry Fallwell i Pat Robertson podržavaju rat u Iraku. Protivnik abortusa i prava homoseksualaca. Podržava Republikance – bio je kandidat za predsednika stranke 1988. Njegov glas je odlučujući u svetu konzervativnih hrišćana u Sjedinjenim Državama i imamo sreću da se njegova Hrišć. Koalicija, jedna od najačih lobi grupa (2 mil. Članova) bori za opstanak Kosova u granicam Srbije. On je globalni biznismen i vlasnik medija širom sveta, treći kablovski operater u Americi – odmah iza Teda Tarnera i njegovog HBO-a, sa širokim spektrom delatnosti. Južno Baptistički sveštenik no drži se harizmatske teologije koja nije uobičajena Baptizmu – govori u jezicima. Dela: Odgovori na 200 najproblematičnijih životnih pitanja, Novi Svetski Poredak, Kako čuda mogu promeniti vaš život, Američki Randevu sa sudbinom, 10 Prekršaja, Dodvoravajući se Katastrofi....

 

 

Paul Tilih – pristup teologiji je krajnje sistematičan. Neprekidno traga za načinom da poveže kulturu i veru tako da one budu prihvatljive jedna drugoj. Stoga je on apologetski orijentisan – želi da pruži konkretne odgovore koji su primenljivi u svakodnevnom životu. Otkrivenje shvata kao fontanu religije i želi da pomiri otkrivenje i razum tvrdeći da se Otkrivenje nikada ne protivi razumu (kao što Akvinski kaže da je vera prilično racionalna stvar) te da se oba pola ljudskog iskustva – da se i razum (logos) i srce (priroda) – muški i ženski princip - dopunjuju. Tilih je što se metafizičkih pitanja tiče – čvrsti egzistencijalista koga interesuje prvenstveno priroda bića. Tilih je ništavilo, koje je glavni motiv egzistencijalizma, upotrebio da opiše samo biće – smatra da je anksioznost nebića (egzistencijalna muka) nerazdvojiva od iskustva samog bića (Vrisak, Edward Munch). Jednostavno – ljudi se boje smrti, tako da se mi u našim najintrospektivnijim trenucima suočavamo sa terorom sopstvenog ništavila – tj. Razumemo svoju smrtnost, to da smo ograničena bića – da imamo svoj kraj. Tada čovek traži uzrok svog postojanja i Tilih smatra da je on u samom biću, u osnovi toga bića a to je Bog. Martin Hajdeger poslužio je Tilihu kao inspiracija kroz delo O biću i Bogu. Drugo ime za biće jeste suština. Suština je misao kao snaga bića i ona je nespoznatljiva svesnom umu i taka ostaje u okviru misli iščekujući otkrovenje hrišćanstva. Ono što je suštini suprotno, a ipak od nje zavisi jeste samo postojanje – ono je konačno i smrtno dok suština nije. Budući da je postojanje biće a da je suština temelj bića, onda je suština zapravo izvor postojanja. No budući da je konačno-beskonačno suprotstavljeno – ono konačno je temeljno otuđeno od suštine – tj. Čovek je otuđen od Boga i to je za Tilih greh. A postojati znači – biti otuđen. Odavde se tilih radikalno razdvaja sa tradicionalnom teologijom. Hristos je za njega Novo Biće koje u sebi očišćuje tu otuđenost između suštine i postojanja. Suština se potpuno projavljuje u Hristu međutim Hristos je čovek koji ima kraj. Znači Hristos nije Bog po sebi već je Otkrivenje Božije, amblem, uzor, najviši cilj čoveka- ono što Bog želi da svako postane. Šokira svojom izjavom: ’Bog ne postoji! On je biće izvan suštine i postojanja te stoga smatrati da Bog postoji jeste upravo – negacija!ć Znači Tilih ne smatra da Bog postoji u vremenu i prostoru jer bi onda bio konačan – tako postoje konačna Bića a njihov tvorac ne može da postoji na taj način i da bude u stanju da podrži svoju tvar. Stoga je Bog izvan bića – on je moć i suština samog bića!’ Tilih smatra da se konačno i beskonačno ne mogu slivati te stoga dogmatika, budući da ima konceptualnu te stoga nesavršenu prirodu, ima relativan značaj. Prava religija treba na pravi način da otkrije beskonačno a budući da nijedna ne može da išta otkrije čoveku – od onoga što se odnosi na beskonačno – sem koristeći metafore i simbole – nje nema. Biblija je simbol jer je svo teološko i duhovno znanje samo simbol – ova poenta je efektivna protivteža fundamentalističkim idejama. Simboli jesu izuzetno značajni za veru jer je vera ’stanje bića koje je najiskrenije i krajnje zabrinuto za sebe!’ Vera bez simbola bila bi idolopklonstvo jer bi to bila vera u nešto što ima svoj kraj – misli, nešto čemu što je daleko od konačne istine postojanja (eshata). Dela: Tumačenje Istorije, Sistematska Teologija, Zemljotres u Fundamentu (Shaking the Foundations),Hrabrost da se Postoji, Večno Sada, Krajnja Zabrinutost, Filosofija Religije 1984., Istorija hrišćanske misli – od Judaističkih i Helenskih početaka do egzistencijalizma...

 

Desmond Tutu, živ... Južnoafrički sveštenik i prvi crni Anglikanski episkop u JAR. Borac za ljudska prava, protivnik aparthejda i dobitnik Nobela za mir 1984. Delo Plač u Divljini, Nada i Patnja, Budućnost bez Opraštanja...

 

Dr. James Dobson, rođ. 1936. u Lujzijani, živi u CA, konzervativni protestant, poznati dečji psiholog, vditelj radio-programa Fokus na Porodicu koji ima oko 200 miliona slušaoca. Bavi se isključivo vaspitanjem dece u konzervativnim hrišćanskim porodicama. Autor više od 30 knjiga.

 

 

John Howard Joder, 1997, teolog etičar iz Ohaja, poznat po radikalnom pacifizmu. Mentor Stanly Hauerwass na Notr Damme Univerzitetu, lojalni Menonita. Doktorirao u Bazelu pod patronatom Karla Barta. Igrao značajnu ulogu u obnovi Evropskih Menonita nakon Drugog svetskog rata. U delu Isusova politika protivi se Najburu koji zagovara ratnu filosofiju. Svoje razloge izlaže kroz Lukino Evanđelje i Poslanicu Rimljanima tvrdeći da je hrišćanski pacifizam najverniji pristup Hristu – smatra ipak da poziv hrišćanin ima i političku konotaciju ali veruje da primarna odgovornost hrišćana u tom smislu nije da preuzmu društvo i nametnu svoj sistem vrednosti već je taj da ’budu Crkva’. Odbijajući da vrate zlom za zlo, živeći u miru, delići sa drugima sve što imaju, sve to po cenu života... za šta će im biti uzvraćeno Vaskrsenjem. Joder odbacuje pretpostavku da istorijom upravlja neka prinuđujuća sila, već Bog upravlja ljudskim poslovima kroz saradnju sa ne-nasilnim sledbenicima Isusovim. Saradnju crkve i države nije podnosio i smatrao jza neprekidno iskušenje crkve koje je i sam Isus odbacio – i to po cenu strašne smrti. Isus nam nije ostavio drugi put u ovom svetu punom mržnje osim nošenja krsta – nesebična ljubav prema svima iako je njena cena ogromna. U prilog tome navodi Is. .. kao jagnje bi vođen na uzaklanje i kao ovca nem pred onim koji ga striže.. u poniženju njegovom uze se njegov život.. I to bezglasno stradanje je primer koji moramo slediti.. Mi se u životu susrećemo i sa stradanjima, sa Krstom koji nosimo usled naših grešaka i nemara ali to nije ono što bi Isus nazvao stradanjem njegovih učenika.. kako kaže ap. Petar... ako stradamo zbog zla nemamo platu. Krst Hristov bio je cena zbog činjenja dobra, zbog ljubavi, zbog praštanja i pravde Božije koju je simbolisao... a takav isti je i naš krst. On je simbol naše poslušnosti Bogu, naše svedočenje Božije ljubavi. Takva nesebična ljubav nesumnjivo donosi stradanje i neprijateljstva. Isus nas je učio da se ne opiremo zlu te lojalnost hrišćana Princu Mira nije u saglasnosti sa nacionalističkim svetom u kome se organizovano uništavaju čitave grupe ljudi, u kome se fantastičnom brzinom gomilaju sve nova oružja. Pacifisti vole i svoje neprijatelje ali ne stoga što smatraju da su im neprijatelji sjajni ljudi, niti zato što veruju da će ih svojom ljubavlju pobediti, niti pak zato što ne poštuju autoritet ili zato što ih ne brine bezbednost njihovih komšija već zato što Bog voli sve ljude – i to je dovoljan razlog. Niko za kog je Hristos umro ne može biti moj neprijatelj, neko čiji život ja treba da uzmem osim ako nisam opsednut politikom, nacijom, odbranom izvesnih privilegija ili svojim sopstvenim dobrom i samo tako sam deo Božijeg sveta, prorok u svetu i deo crkve. U svakom sukobu – od pesničenja do radničkog spora, od porodične svađe do međunarodne invazije, hrišćanin vidi svet iz perspektive Krsta: ’Iako bejasmo neprijatelji Božiji pomirismo se sa njim smrću Sina _Njegovog’ (Rm. 5,10). Jer više ne volim je već Hristos voli u meni’ (Gal. 2,20). Nemamo izbora jednostavno. Ako je Gospodnja strategija takva da voli svoje neprijatelje i predaje im se, to mora biti i naša. To je u suprotnosti uverenjima nekih najglasnijih hrišćana da im Bog pomaže ne samo da vole svoje bližnje nego i da mrze svoje neprijatelje. Svuda su konflikti oko nas i to najčešće iz najsebičnijih razloga. Kada se u politici govori o oslobađanju neke siromašne zemlje od tiranije, misli se na cenu nafte ili šećera, o beneficijama od korišćenja nekog rudnika ili luke te zemlje, kada se govori o unapređenju lokalne ekonomije misli se na više novca za industrijalce i bankare i tako dalje... U porodičnim nesporazumima uvek se kao razlog navodi neki moralni princip – poštenje i poštovanje, a ustvari problem je ponos. I kada razumemo korene samog konflikta, shvatićemo zašto hrišćani moraju biti ljudi mira. Hrišćanin nije samo član neke organizacije koji je obećao da živi po izvesnim moralnim standardima već i neko ko je iznova rođen, ko uz pomoć Božiju postaje drugi čovek. Konflikt je pre tog rađanja uobičajeni deo naše prirode a nakon njega – Bog nas je razoružao svojom ljubavlju. Ipak, nismo bespomoćni jer Bog nam neprekidno pokazuje svu bespomoćnost zemaljskih oružja. Vera u Isusa pokazala je da je pravi pobednik Jagnje zaklano koje je dostojno da primi blagoslov i čast i slavu i moć. Dela: Hrišćanin svedoči državi, Svešteno Carstvo i Carsko Sveštenstvo, Kada rat postane nepravda....

 

Čarls Swindol, 1934. Evangelistički pastor i radio-propovednik iz Stonebriar crkve u Teksasu. Voditelj popularnog radio-prenosa Uvid u Život (Insight into Life). Pisac knjige Da li su Fundamentalisti Legalisti, Probuđujuća Blagodat, Preobraćujući Lutalice u redovne posetioce službi, Hristos na raskršću, Živeti iznad nivoa mediokrizije, Uklopiti se savršeno iz prve.

 

 

 

 

Markus Borg, savremeni pisac, doktorirao je na Osfordu. Želi da naglasi da je odnos sa Bogom važniji od vere u Boga. Ima panteističko poimanje Boga – on je istovremeno neko ko počiva u svemu i neko ko je transcedentan. Istorijsko-metaforički pristup Bibliji odnosi prevagu nad bukvalnim. Dela: Svakodnevni izveštaj Isusovih poslednjih dana u Jerusalimu, 2006, Otkrivajući iznova Život u Veri, Bog u 2000. oj, Bog koga nikada nismo poznavali, Izgubljeno Evanđelje Q, Lukina Godina, Konflikt i društvena promena 1971. John Cobb, Japanac, diplomirao na Chikaškom Univerzitetu. Pokušava da nađe odgovore na svaki prigovor modernog čoveka hrišćanstvu. Njegova vera je prilikom istraživanja tuđih sumni i sam bila poljuljana tako da je pod uticajem Charlsa Hartshorna i Vajthedove metafizike i filosofije, stvorio Teološki Proces koji mu je kaže povratio veru u Boga. Ima tri faze, trajektorije u svom razvoju: Najpre pokušava da uz pomoć Vajthedove kosmologije rekonstruiše ideju hrišćanstva u želji da pomeri posebnost hrišćanstva sa potrebom sveta za pluralizmom i otvorenošću. Stvorio je Hristologiju koja je prilično prigodna ovom svetu tako što je Hrista opisao kao Kreativni Preobražaj, kao nešto što više liči na proces nego na ličnost. Ipak da bi se do kreativnog preobražaja došlo moraju se najpre naglasiti razlike koje će u debati dovesti do nekog kompromisnog preobražaja. Zatim je pod uticajem sina Klifa odbacio Vajthedovo viđenje ekološkog problema i teži da da ideju za preusmeravanje ekonomije na društvo u cilju omogućavanja održive budućnosti. To je naslov i nj. knjige iz tog perioda. Na kraju je naglašavao značaj Hristov za spasenje sveta, Hrista kao jedinu nadu sveta i neophodnost da Crkva objavljuje hrista. U ovom periodu preporučuje neke etičke i društvene teme kojima crkva treba da se bavi. Teologiju želi da sastavi iz neke vrste Hristocentričnog pluralizma u odnosima sa drugim verama, budući da smatra da Hristocentričnost ima svoj izvor u Sofiji, Božanskoj Premudrosti koja je suština Božija otelovljena u Hristu. Ipak smatra da je za tako nešto neophodno odbaciti aroganciju, isključivost i dogmatiziranje jer bez toga do kreativnog preobražaja ne može doći. Tako se i druge religije mogu približiti Hristovoj suštini i bez vere u Hrista kao ličnost – on tu ne vidi izdaju Hrista. Kob ne smatra da je Hristos centar baš celokupne istorije jer bi to ostavilo druge religije van centra zbivanja. Dela: Hristos u doba pluralizma, 1971, Teološki Proces kao Politička Teologija, Neverni Toma; Ekonomija, Ekologija i Pravda; Blagodat i Odgovornost; Vernost i Verodostojnost – Hristologije dvadesetog veka... itd.

 

TEOLOŠKI PROCES ili Neoklasicistička teologija – ideja na koju je uticala metafizička Filosofija Procesa Alberta Vajtheda. No danas je inspiracija i nekih jevrejskih teologa tipa ravi Max Kadušin, Levi Olan, Samjuel Alexander, Milton Štajnberg, Naum Vard... Tomas Jay Ord usaglašava ovaj proces sa Veslijanskom teologijom – smatrajući da je deo Božije suštine koja je odnosna i ta da se obezbedi sloboda za druge te se Bog ne može povući od nas nit pogaziti slobodu drugih jer je to deo onoga ko Bog jeste – nije nešto nametnuto.

 

Bog je svemoguć u smislu da može da prinudi bilo koga na bilo šta. Ipak, Božanstvo radije koristi svoju moć ubeđivanja nego silu.

 

Realnost nije sačinjena od materije nego od serijski poređanih događaja koje možemo iskusiti u dodiru sa prirodom Ti događaji imaju kako fizički tako i mentalni aspekt.

 

Svemir karakteriše proces promene koji sprovode elementi slobodne volje. Bog ne može u potpunosti da kontroliše serije događaja niti pak neku individuu već On utiče na stvorenu, univerzalnu slobodnu volju tako što joj nudi razne mogućnosti – Dakle, Božija volja vidljiva je u svemu no nije baš sve što se događa Božija Volja.

 

Bog sadrži Univerzum no nije mu identičan – ovo je panenteizam (ne panteizam) ili teo-kosmocentrizam budući da je Bog uvek povezan sa stvorenim svetom na neki način.

Budući da Bog kontaktira sa promenljivim Univerzumom i sam Bog je promenljiv – pod uticajem je događaja koji se zbivaju u univerzumu tokom vremena. Međutim Njegovi apstraktni elementi – dobrota, premudrost, ljubav – ostaju zauvek nepromenjeni.

Charles Harthorn veruje da je nemoguće iskusiti subjektivnu, ličnu besmrtnost već samo objektivnu budući da ljudska iskustva zauvek žive u Bogu koji u sebi sadrži sve što postoji. Drugi veruju da ne postoje lična iskustva nakon telesne smrti.

Bipolarni teizam je zamisao da je Bog istovremeno i promenljivi aspekt (Božije Posojanje kao Živi Bog) i nepromenljivi (Božija Prevečna Suština).

 

Stanley Hauerwass, teolog i etičar Ujedinjene Metodističke crkve. Definiše se od skoro kao Anglikanac ali je član Episkopalne Crkve u Karolini. Profesor na Duke Universitz. Pokušava da naglasi značaj vrlina i karaktera članova crkve. Promoter pacifizma i ne-nasilja pod uticajem Menonitskog teologa John Jodera. Protivnik nacionalizma – pogotovo Američkog patriotizma jer smatra da on nema mesto u crkvi. Njegovi spisi skreću povremeno u paleo-ortodoskiju. Povezuju ga i sa pokretom Narativna Teologija. 2001. Time Magazin ga je proglasio najboljim Američkim Teologom no on smatra da najbolji nije epitet koji dolikuje teologiji. Drži Gifordske Lekcije kroz članak ’Sa klasjem Svemira’ u kom iznosi Bartovo tumačenje analogije vere sv. Anselma. Pokušava da ukaže na nedostatke Najburovih i Tilihovih stavova, posebno na Tilihovo delo Hristos i Kultura. Alesander Macintyre, katolički filosof koji koristi Tomističku logiku u etici vrlina ne bi li kritikova post-modernu kulturu, utiče u znatnoj meri na Hauerwassa.

Dela: uglavnom eseji: Društvo karaktera; Protiv nacija; Imigranti sa stalnim boravkom; Ispaštajuće prisustvo – teološka sozercanja medicine, mentalno-hendikepiranih i crkve 1986; Bog, medicina i problem stradanja; Bolja nada – izvori za crkvu suočenu sa kapitalizmom, demokratijom i post-modernizmom; Bonhofer i ne-nasilna borba 2004.

 

Ian Paisley, iskusni političar i crkveni vođa Severne Irske – fundamentalista iz Ulstera i vođa Demokratske Unionističke Partije, član Skupštine Sev. Irske i žestog kritičar Rimokatolicizma. Bob Jones uticajni američki fundamentalista i osnivač Univerziteta Juž. Karoline na kom je Pejsli doktorirao blizak je prijatelj sa Pejslijem. Protivnik IRA.

 

 

John Shelbey Spong, pisac bestsellera liberalne teologije. Koristi se kako biblijskim izvorima tako i kritikama tih tekstova – i sam vrši kritičku analizu tekstova. Svoje ideje crpi iz srednjevekovnog univerzalizma Petra Abelarda i egzistencijalizma Pola Tiliha. Ističe da je neophodno da se hrišćanske ideje učine konzistentnijim, da se usaglase sa post-modernim shvatanjem svemira. Veruje kao i nj. prethodnik John A.T. Robinson da je teizam izgubio svoj kredibilitet ianteida je Isus u popak smatra hrišćaninom jer veruje da je Isus u potpunosatra hrišćaninom jer veruje da je Isus u potpunosti i hrišćaninom jer veruje da je Isus u potpunosti izrazio Božije prisustvo iako odbacuje koncept rođenja od Deve. Veruje u Vaskrsenje ali ne po biblijskoj verziji – u telesno.

Promoviše prava feministkinja i homoseksualaca iako se protivi aspiracijama Palestinaca u problemu sa Izraelom. On jednostavno želi novu reformaciju hrišćanstva, novo formulisanje hrišćanskih doktrina. To je istakao u delu Novo Hrišćanstvo za Novi Svet. On svoje teze ističe na svom sajtu, kako sam kaže – ugledajući se na Lutera, i javno poziva hrišćane da učestvuju u debati o izazovnim teološkim pitanjima tipa:

a)Teizam – način kojim se Bog definiše je po njemu izumro te je stoga većina današnjeg teološkog razgovora o Bogu – besmislen. Mora se pronaći novi način da se o Bogu govori.

b)Budući da se Bog više ne da zamisliti na teistički način postaje besmisleno poimati Isusa kao Inkarnaciju teističkog božanstva – Hristologija je stoga izlišna!

c)Biblijska priča o savršenom i dovršenom stvaranju iz koga su ljudska bića upala u greh čista je pre-Darvinovska mitologija i post-Darvinijanska besmislica. d)Rođenje od Deve je biološki gledano – nemoguće!

e)Čuda ne mogu postojati u istom smislu u kom smo ih shvatali pre Njutna.

f)Krst kao žrtvi za grehe sveta varvarska je ideja zasnovana na primitivnom poimanju Boga.

g)Vaskrsenje je delo Boga – Isus je uzveden do značaja koji ima Bog te je nemoguće da Vaskrsenje bude i telesno!

h)Priča o Vaznesenju pretpostavlja da postoji troslojni Svemir – duh, duša, telo ali Kopernikova teorija ovu teoriju čini besmislenom.

g)Ne postoji neka ploča – zapovest – koja bi za svagda mogla da upravlja našom etičnošću.

h)Molitva ne sme biti zahtev božanstvu da deluje unutar istorije na bilo koji način.

i)Nada na život nakon smrti ne sme biti povezana sa ustaljenim konceptom ’nagrada-kazna’. Crkva mora prestati da usađuje osećaj krivice kod ljudi, mora prestati da ga koristi kao motivaciju ljudi za odrđeni način ponašanja.

 j)Sva ljudska bića nose Božiji lik u sebi te se stoga moraju poštovati kao takvi. Nikakva spoljašnja definicija bića ili ličnosti – zasnovana na rasi, etničkom poreklu, polu, sexualnoj orijentaciji ne sme da se koristi radi diskriminacije. Spong smatra da je detalj o Judinoj izdaji proširen od autora koji pišu nakon Marka i dokumenta Q.

Sponga smatraju hipokritom budući da je episkop koji poriče svoje rukopoloženje, doktrine crkve kojoj i dalje pripada – ne smatra tačnim dok neki smatraju da se čak ne može nazvati hrišćaninom.

Autor 18ak knjiga medju kojima su: Iznad Moralizma; Trenutak Uskrsa; Gresi svetog Pisma – razotkrivajući Biblijski govor mržnje ne bi li otkrili Božiju ljubav; Zašto se čovečanstvo mora promeniti ili izumreti?

 

William Willimon, ep. UMC, poznati propovednik u Americi. Povezan sa paleo-ortodoksijom i narativnom teologijom. Sa Hauerwasom piše Imigrante sa stalnim Boravkom. 1946 Evangelistička Crkva se ujedinila sa Ujedinjenim Bratstvom u Hristu, formirajući Evangelističku Ujedinjenu Bratsku Crkvu koja se ujedinila 1968 sa Metodističkom Crkvom i formiralo UMC koja Allbrighta smatra za jednog od svojih osnivača.

 

Tomas Oden, XX vek, teolog i profesor na Drew Universitetu i Princeton Seminariji, zatim na Moskovskom Državnom Univerzitetu, Grigorijanskom Univerzitetu u Rimu. Jedan od najuticajnijh ljudi u Metodističkoj Crkvi. Bio je i glavni urednik Christianity Todaz magazina. Tvorac termina ’paleo-ortodoksija’ (drevnog ispravnog verovanja) i istoimenog pokreta koji se u velikoj meri oslanja na patrističke izvore i povezan je sa Evangelicizmom.

Uveren je da se hrišćani moraju oslanjati na mudrost istorijske Crkve, rane crkve u većoj meri nego na savremenu teologiju koje su često zamagljene raznim političkim problemima svoga vremena. On želi da pripremi post-modernu zajednicu za ulazak u treći milenijum, podsećajući hrišćane da trebaju da podražavaju glavnim tradicijama klasičnog hrišćanstva. Ne smatra se originalnim misliocem već želi da autentično prenese duh i autoritet patrističkih pisaca. On je vođa Konfesionalističkog Pokreta u okviru UMC u Americi.

Dela: Šta nakon Modernizma?, Drevno hrišćansko tumačenje Pisma; Drevno i Post-moderno hrišćanstvo – paleo-ortodoksija u 21. veku.... Paleo-ortodoksija nije formalni, organizovani pokret već teološki pogled koji želi da se vrati klasičnom hrišćanstvom. Sličan neo-evangelicizmu zbog naglaska na drevnom konceptu koncenzusa nepodeljene Crkve prvog milenijuma.

Ostali zagovornici paleo-ortodoksije su i Coleen Carol, Ricdhard Foster, Andrew Purves, Stanley Hauerwas i William Willimon kroz delo Resident Alliens – life in a christian collony.

 

Brian McLaren, vođa Emergent Crkve – crkva koja smatra da po prvi put otkriva neku istinu. Protivnik modernizma Evangelističke crkve i jedan od 25 najuticajnijih Evangelista u Americi po oceni Times-a. Osnivač mnogih crkava. Protivnik uskogrugnog tumačenja Pisma koje nude tradicionalni evangelisti jer smatra da oni Isusa predstavljaju kao zagovornika rata, nekoga ko ne brine o siromašnima i ekologiji, nekog ko se zalaže za razvoj nuklearnih oružja... Hrišćanstvo posmatra u svetlu kulturalne promene društva ka post-modernizmu. Značajno delo: Zašto sam istovremeno i misionar-evangelista, liberal-konzervativac, mistik-pesnik, harizmatik i kontemplativan, Anabaptista-Anglikanac, depresivan a ipak pun nade, član nove crkve i nedovršeni hrišćanin? 2004 i Različiti načini da se promaši poenta priče; Priča u kojoj se i sami nalazimo...