Iz ugla nauke, fizike, predestinacija se može shvatiti i kroz ideju putovanja kroz vreme – razmatraju se događaji budućnosti, dakle ne i života nakon života. U zavisnosti da li se smatra da je moguće ostvariti isključivo jedan određeni ’set’ dešavanja ili je u opticaju više serija mogućih razvoja događaja, pogled na budućnost može biti predestinisana ili promenljiva (ne-predestinisana).

 

Zapravo, svaka zamisao poretka, racionalnog Kosmosa nosi u sebi izvesne determinističke implikacije.

 

U Budizmu predestinacija označava prosto nešto što se događa pre sudbine, događaje koji se jednostavno moraju ostvariti. U religijskom smislu, stavovi o predestinaciji variraju u zavisnosti od shvatanja Boga. Da li je on Sveznajući ili Večan ili Vanvremen. Ako prihvatimo da On poznaje vreme, ako unapred zna šta se ima dogoditi, onda su događaji predeterminisani iz Božijeg ugla – ali to se ne može nazvati pravom predestinacijom, budući da postoji i faktor slobodne volje koji dopušta izvesna odstupanja od plana.

 

Termin proorisas nalazimo i u Ef. 1,4-6:

’Kao što nas i izabra u Njemu pre postanja svijeta da budemo sveti i neporočni pred Njim u ljubavi. Predodredivši nas sebi na usinovljenje kroz Isusa Hrista po blagonaklonosti volje svoje. Na pohvalu slave blagodati svoje, kojom nas oblagodati u Ljubljenome.’

Predestinacija je dakle Božija odluka koja se pojavljuje pre finalnog ishoda nečega – ta odluka ima potpuno predvidiv ishod. Takođe, stavovi o Predestinaciji mogu varirati shodno sledećim pitanjima koje se nameću zdravom razumu:

1. Da li se Božija odluka zasniva na znanju Njegove Volje ili je jednostavno znanje da će se nešto dogoditi, da se mora dogoditi?

2. Koliko je specifična ta odluka – da li se odnosi na određene ličnosti i kategorije ili seže dalje, u opštije kategorije.

3. Koliko sam Bog utiče na finalni ishod?

 Ili:

1. Ako pretpostavimo da pojedinac nema udela u odluci da li će, gde i kako biti prizvan u postojanje, gde je tu slobodna volja?

2. Ako pretpostavimo da čoveku nisu dostupne sve mogućnosti koje postoje, koliko je on zapravo sposoban da odabere ono što zaista želi?

3. U kojoj meri je pojedinac sposoban da dobije ono što želi?

 

Dakle, statistika nam pokazuje da je na osnovu odgovora na ova pitanja moguće razviti nebrojeno mnogo teorija te nas ne čudi formiranje različitih grupacija koji na Predestinaciju gledaju iz najrazličitijih uglova – uostalom, to je pitanje kojim se bave i filosofi... To je nešto urođeno čoveku... skoro kao pitanje: Ko sam, Zašto sam ovde, Kuda idem? Na koja svi ljudi moraju, makar jedanput u životu dati odgovor.

 

Večina varijanti učenja o Predestinaciju jesu zapravo želja da se usaglasi ideja slobodne volje sa idejom predodređujuće blagodati, budući da se obe nalaze u Svetom Pismu i tradiciji. Neke teorije govore o tome da Bog određuje ono što se tiče privremenog, ali ne i večnog budući da je to večno ujedno i van-vremeno i stoga podređeno apsolutnoj slobodi izbora.

Ipak, rani crkveni oci su prilično konzistentni u svom odgovoru na slobodu ljudskog izbora – to se očigledno pokazalo u borbi sa Manihejstvom koje je smatralo da je čovek odgovoran za zlo u sebi i u svetu. Zatim se to pokazalo u sukobu Avgustina sa Pelagijem 417. godine. Avgustin je smatrao da je Božija predodređujuća blagodat data svim ljudima baš zbog Njegovog Predznanja da svi ljude žele da se spasavaju. Ta preventivna blagodat po Avgustinu deluje prvo na srce i budi želju, sarađuje sa njim u procesu uslišenja molitvi radi podsticanja sve veće želje i vere i radi jačanja sposobnosti da se odabere Volja Božija i da se ona vrši, budući da bez te blagodati, usled Prvorodnog greha, nije moguće nju poželeti... nikom od nas ne ponestaje znanja o tome šta je volja Božija ali poželeti je teško... kao što i Pavle kaže: vidim drugi zakon kako se bori u udima mojim. Jedno hoću a drugo radim... parafraziram.

 

Postoji i takozvana uslovna Predestinacija, uslovni izbor. Nalazimo ga u spisima Jakova Arminija, učenika Teodora Beze. On ljudsku slobodu gleda u svetlu libertarijanske filosofije te ljudski izbor nije određen Božijim izborom. Stoga je i Božiji izbor uslovljen – zavisi od onog što čovek želi. Dakle, Bog je neko ko posmatra ’hodnike vremena’, neko ko unapred vidi šta je slobodan ljudski izbor – te stoga odabira one koji će verom odgovoriti na ljubav Božiju i Njegova obećanja otkrivena u Isusu Hristu. Arminije smatra da je Hristov izbor nemoguće napraviti bez božije blagodati iako nam je sloboda izbora data kroz Preventivnu blagodat. Kalvinisti smatraju da je toj Univerzalnoj blagodati moguće odoleti, te je stoga ona nedovoljna za spasenje - nekad je čak u potpunosti i odbacuju. smatrajući da je onoj blagodati koja je potrebna za spasenje – nemoguće odoleti. Ipak ta blagodat koja je dovoljna za spasenje data je samo nekima, ne svima, a na osnovu Božijeg BEZUSLOVNOG Predodređenja, izbora. Kalvinisti se ne bave razmatranjima ’u kojoj meri’ su Bog i čovek odgovorni za nešto jer smatraju da bavljenje takvim pitanjima vodi u paradoks.

Kalvin je tvorac ideje ’dvostruke Predestinacije’ po kojoj Bog neke predodređuje za spasenje a neke za prokletstvo – dakle nismo svi stvoreni jednaki.

U delu Institucije hrišćanstva, Kalvin definiše Predestinaciju kao Večni Božiji dekret kojim je odredio šta želi da se dogodi sa svakim čovekom. Odluka je zasnovana na znanju Njegove Volje, ne na predznanju jer Bog neprekidno deluje svojom slobodom ne bi li ispunio svoju volju na nedokučive i neispitive načine ali tako da se sloboda stvorenih bića ne naruši. OVO JE SUBLAPSARIJANIZAM ILI INFRALAPSARIJANIZAM !!!

 

Sublapsarijanizam ili infralapsariajnizam smatra da se Predestinacija logički poklapa sa čovekovim padom u greh – Bog je izvor greha. Naglašava se razlika između Božije odluke koja je nenarušiva i ne podleže ispitivanju, i Njegove Otkrivene Volje kojoj se čovek protivi. Zagovornici sublapsarijanizma naglašavaju milost prema svim ljudima iako smatraju da su samo pojedini predodređeni za spasenje.

Supralapsarijanizam smatra da Božiji dekret o spasenju i prokletstvu čoveka logički prethodi – ne poklapa se – sa Božijom Predestinacijom samog Pada u greh. Bog je već dakle odlučio da nešto spase a nešto preda prokletstvu, te je odlučio da će čovekov pad poslužiti u tom cilju.

Dakle vidimo da u okviru Kalvinističke teologije postoje dva pravca: supra (pre) lapsare (pasti) i infra (nakon) lapsare (pasti) – supralapsarijanizam i infralapsarijanizam. Infralapsarijanizam smatra da je Pad isplaniran ali ne zbog toga da bi neki pali a neki bili spašeni. Smatra da je Bog planirao Pad i pre odluke da spase ikoga ili da pogubi ikoga – po logici, da bi se neko spasao, mora se znati od čega to ima da se spase i taj razlog navode kada govore da Pad prethodi Predestinaciji. Supralapsarijanizam smatra da se Pad dogodio i kako bi olakšao Božijem cilju da izabere neke za spasenje a druge da izabere za prokletstvo. Supra smatra da je Bog već izabrao pojedine da spasi već i pre nego je dozvolio Pad.

DORTSKI SINOD USVOJIO JE INFRALAPSARIJANSKE STAVOVE. Danas su ovi stavovi uglavnom irelevantni za kalvinističku teologiju – i supra i infralapsarijanizam.

 

U praksi Kalvinisti koriste ova učenja kako bi ili ohrabrili svoje članove naglašavajući time Božiju ljubav koja spašava one koji sami po sebi ne mogu, niti žele da ga slede ali i kako bi ugušili gordost koja može da se pojavi ako se isuviše naglašavaju čovekova dela a ne potpuna čovekova zavisnost od blagodati Božije. Ta zavisnost od Boga je po njima apsolutna te je za kalviniste čitav život – svi segmenti života – hrišćanska vera. Kalvinizam smatra da moć Božija ima slobodni i neograničeni domen dejstva – da Bog deluje u svim domenima postojanja, uključujući i duhovni, fizički, intelektualni – sekularni i crkveni, javni i privatni – zemaljski i nebeski. Plan Božiji se ostvaruje u svakom slučaju.

Osnovni Principi Kalvinizma to i pokazuju:

1. Totalno lišenje blagodati – kao posledica Pada. Ljudi više po prirodi ne teže da vole Boga već teže da zadovolje svoje interese u borbi sa svojim bližnjima i da odbace vladavinu Božiju. Stoga su ljudi po prirodi nesposobni da izaberu da slede Boga i tako se spasu. - uz ovaj argument koriste se infra i supra teorije kako bi se vernima pomoglo da slede Hrista.

2. Bezuslovni izbor – onih koje će Bog privesti sebi nije zasnovan na vrlini, zasluzi ili veri tih ljudi – već su plod Božije milosti.

3. Neodoljiva Blagodat – posebnim tajmingom Bog prevazilazi otpor koji čovek pruža i privodi ga spasenju i veri u Hrista.

4. Sveti – oni koji su uistinu spašeni, koje je Bog odvojio kako kaže Biblija – koji žive u večnosti – ne i oni koji su svetog života, kanonizovani ili u Raju. Razlika sa Arminijanima je u tome što Arminijani veruju da ako je Hristos već stradao za nas i mi moramo po neophodnosti biti spašeni jer bi bilo nepravedno da budemo osuđeni dvaput za iste grehe. Stoga su Arminijan drže teorije o Iskupljenju koja ne pominje ni grehe a ni grešnike.

 

Kalvinizam je unekoliko proširio i revidirao Karl Bart, kroz svoju neo-ortodoksiju. Neo-kalvinizam su prihvatile Holandske Reformisane Crkve u 19. veku – on se razvio teorijama novinara Abrahama Kupera. I Bart i Kuper se bore sa Dobom Prosvećenja koje želi da preuzme crkvu. Neo-kalvinizam želi da da odgovore na pitanja spasenja služeći se naučnim, društvenim i političkim saznanjima svoga vremena. Savremena neo-kalvinistička organizacija je i Center for Public Justice, Washington, D.C. Zatim i pokret Moralna Većina tokom osamdesetih u Americi, zatim Hrišćanski Rekonstrukcionizam – mala ali vrlo uticajna grupa koja je želela da rekonstruiše društvo na hrišćanskim, Biblijskim osnovama kroz uvođenje novih civilnih zakona zasnovanih na Bibliji – prvenstveno na Dekalogu.

Ove grupe su uticale na Američke porodice i politiku kao i na Kalvinističke Baptiste, Harizmatike ali i u značajnoj meri na Hrišćansku Desnicu.

 

Neki Biblijski stihovi koji su poslužili Kalvinu da podrži stavove o Predestinaciji:

 

Ef. 1,3-5 ’... kao što nas i izabra u Njemu pre postanja sveta... predodredivši nas na usinovljenje... ’

 

Ef. 2,4-9 ’... jer ste blagodaću spašeni kroz veru; i to nije od vas – dar je Božiji: Ne od dela da se ne bi ko hvalisao...’

 

Rm. 8,28-30 ’ A znamo da onima koji ljube Boga Duh sve pomaže na dobro, njima koji su pozvani po nameri. Jer koje unapred pozna unapred i odredi, da budu saobrazni liku Sina njegova, da on bude Prvorođeni među mnogom braćom. A koje unapred odredi, one i prizva, a koje prizva one i opravda, a koje opravda one i proslavi.’

 

Rm. 9,16-18 ’ Tako dakle nije ni do onoga koji hoće, ni do onoga koji trči nego do Boga koji miluje...’ ...Mojsiju kaže: Pomilovaću koga pomilujem i sažaliću se na koga se sažalim

1 Kor. 2,7 ’Govorimo premudrost Božiju u tajni sakrivenu, koju predodredi bog prije vijekova za slavu vašu.’

 

Dap. 4,27-8 ’ ... knjazi zemstij sobrašasja u ovom gradu... na Gospoda i na Hrista Jego... Da učine ono što ruka tvoja i savjet tvoj unapred odredi da bude.’

 

2. Tim. 1,9 ’Koji nas spase i prizva prizvanjem svetim, ne po delima našim nego po svojoj volji i blagodati datoj nam u Hristu Isusu pre večnih vremena.’

 

Luterani sa druge strane smatraju da je Predestinacija tajna koja ne dopušta beskorisna teoretisanja radoznalih umova.

 

KALVINIZAM je najpoznatiji po svojim jednostavnim crkvama bez ukrasa i isto takvim životima kako je to oslikao Emanuel de Vit. Bila bi greška smatrati da sve glavne osobine i učenja kalvinističkih crkava vode poreklo iz Kalvinovih spisa. Finalni formalni uticaj imali su i Teodor Beza i Francis Gomar, osnivač Prezviterijanske crkve, zatim Jon Knox, John Bunian, Johnatan Edwards i Karl Bart.

U širem smislu Kalvinizam je sinonim za Reformisani Protestantizam jer objedinjuje sva učenja Reformisanih crkava. Jedna od značajnijih karakteristika jeste i odbacivanje svih elemenata koji nisu zasnovani na Bibliji u bogosluženju – bogosluženje je fleksibilnije. Tu leži i jedna od razlika sa Luteranskim bogosluženjem koje ima normativne principe za svoje bogosluženje.

 

Centralna tema kalvinističke teologije jeste naglašavanje da čovek nije sposoban da ičim doprinese svom spasenju te da je isključivo Bog, inicijator svake faze u čovekovom spasenju – uključujući i samo formiranje vere i odluka da se sledi Hristos. Osoba koja se spašava mora verovati u Evanđelje i dati svoj odgovor na poziv Božiji ali ipak je Bog taj koji u potpunosti dovršava spasenje grešnih. Ovo učenje je uobličeno na Dortskom Sinodu 1619. na kom je odbačena sotiriološka alternativa koju je ponudio Arminijanizam. Glavne sotiriološke teme Kalvin pozajmljuje od Avgustina, iz nj. rasprave sa Pelagijem.

 

John Kalvin, XVI vek, Francuski teolog i osnivač Kalvinizma. Student prava. Svoja univerzitetske metode tumačenja, humanističke metode kojima se tekst tumači istorijsko-gramatičkom analizom umesto razlaganjem različitih slojeva tumačenja prethodnih tumača, primenio je i na tumačenje Svetog Pisma. Hus i Luter su bili originalni mislioci a Kalvin je bio logičar i sistematizator protestantizma. Pripada drugoj generaciji Reformacije pa ne mora toliko da stvara koliko da organizuje protestantizam. On je reformisao sholastiku i uputio je da bolje posluži svetom Pismu. Posvećen ideji apsolutnog suvereniteta Božijeg. Osnivač Ženevskog Univerziteta. Neka dela su mu i Revizija Institucija Hrišćanstva, Komentari na St. Zavet (1 Sam., Ps.) i Novi Zavet (2. i 3. Jn. I Otkrivenje). Arminije je voleo Kalvinova dela. Kalvin Evharistiju smatra duhovnom za razliku od Lutera.